|
 |
Noćne more bivših diktatora  Zašto u Latinskoj Americi nema više vojnih diktatura |  | Augusto Pinoče
|
Ni bivši diktatori ne mogu više imati miran san. Sve je izvesnije da će i oni, ako već nisu pomrli, morati da se iz egzila vraćaju kućama da polože račune za ono šta su radili i šta su odneli
Slučaj Alberta Fuđimorija, bivšeg “jakog čoveka” i predsednika Perua, koliko god da on možda i nije bio diktator u striktnom smislu te reči, zabrinuo je bivše latinoameričke samodršce koji pokradene milione dolara bezbrižno krckaju u azilu van svoje bivše domovine.
Vlasti Čilea, naime, odlučile su ovih dana da Fuđimorija izruče Peruu da tamo, pred svojim narodom, odgovara za ono šta je radio i šta je ukrao.
To bi mogla da bude prelomna tačka u dugoj i, maltene, svetoj tradiciji “zelenog kontinenta”, na kojem je pravo na politički azil u tuđoj zemlji, ili u tuđoj ambasadi, smatrano neprikosnovenim. To je bila ustaljena praksa. Diktatori, a većinom su to bili sefovi vojnih hunti, držali su u pripravnosti vojne avione, brže brodove i oklopne limuzine, da u slučaju svog pada, odlete u inostranstvo, ili da se dohvate prve ambasade i tamo potraže politički azil.
U drugoj polovini prošlog veka, naročito između pedesetih i osamdesetih godina, gotovo da nije bilo ni jedne zemlje na tom kontinentu u kojoj na vlasti nisu bili diktatori, ponajviše vojne hunte. To je bio fenomen, za šta ponajveću odgovornost snose SAD, koje su oduvek Latinsku Ameriku smatrale za svoje `zadnje dvorište`, pa su se, u slučaju da tamo dodje do političkih gibanja, uvek priklanjele onima koji štite njihove interese, a to su najčešće bile vojne hunte. Sve se, zapravo, odvijalo u režiji CIA, koja je počesto i aranžirala spasavanje i odlazak diktatora.
U tom lancu bezanja i spašavanja diktatora sa “Zelenog kontinenta” dve zemlje su najčešće bile njihovo utočište: SAD i Panama. Za Ameriku je bilo jasno da je to činila i zbog toga što su je ti ljudi “zadužili”, a Panama, koja jeste bila jedna vrsta neformalne američke kolonije, afirmisala se u davanju političkih azila onima koji su spsasavali glavu bežeći od svog sopstvenog naroda.
A takvih slučajeva je bilo puno. I u dalekoj i u bliskoj prošlosti.
Venecuelanski diktator Peres Himenes, pobegao je sa ukradenim milionima iz zemlje u Ameriku. Njegovo ime, mada je imalo i zvučan diktatorski oreol, pročulo se kasnije kada je na Floridi sreo Maritu Lorenc, lepu “kapetanovu kći”, bivšu Kastrovu ljubavnicu, i njom se oženio.
U Nikaragvi je, negde od tridesetih godina prošlog veka, na vlasti bila porodica Somosa, u kojoj je poslednji vojni diktator bio Anastasio Somoza, kojeg su oborili Sandinisti, ali on je utočiste našao kod jednog drugog diktatora Alfreda Strosnera u Paragvaju. Kratko je uživao blagodeti političkog azila i odnetih miliona. Nepoznati atentatori izrešetali su ga nasred ulice u glavnom gradu te zemlje.
Po zlu čuveni kubanski diktator Fulgensio Batista, pobegao je od Kastra, koji ga je oborio 1959. godine, prvo u Dominikanu, zatim u SAD, a onda u Frankovu Španiju. Umro je, a da ga niko nije izveo na sud. Panamskog diktatora Manuela Noriegu, odveli su Amerikanci, ali su mu sudili zbog krijumčarenja droge, mada je svojevremeno bio agent CIA.
I diktator iz Dominkanske Republike Rafael Truhiljo, završio je u Americi, a da mu niko nije sudio.
Zloglasni diktator iz Čilea, Augusto Pinoče, koji je 1973. godine oborio i ubio socijalistu Salvadora Aljendea, zamalo je, dok se nalazio u Londonu, izručen, ali je, ipak, uspeo da stigne u Čile bez lisica i da umre bez sudjenja. Ovih dana tamošnje sudske vlasti su uzele na tapet njegovu porodicu od koje se trazi da, s obzirom da imaju ovlašćenja diktatora, vrate Čileu grdne milione koje je on sklonio na račune u inostranstvu.
Bolivija je imala najviše vojnih diktatora. Međutim, malo ko je od njih uspeo da se domogne inostranstva i azila. Obarani su preko noći i najčešće likvidirani. Takav je bio slučaj generala Alfreda Oivanda i Renea Barientosa, a takođe, i Uga Banzera.
Pre par sedmica oglasio se još jedan od bivših živih diktatora Latinske Amerike. Naravno, iz inostranstva i iz azila, u kojem je decenijama.
To je mlađi izdanak diktatorske porodice Divalije, sa Haitija. To je Žak Klod Divalije, poznatiji u političkom žargonu svoje zemlje, a i sveta, kao “Bejbi Dok”, što će reći “Doktorova Beba”.
On se tom prilikom, sa Juga Francuske, gde živi već više od dve decenije, oglasio pred grupom novinara i svojih malobrojnih sledbenika, sa porukom narodu Haitija.
“Želim da zatražim od naroda Haitija, rekao je “Bejbi Dok”, da mi oprosti za sve ono šta sam loše učinio, za sav fizički bol koji sam pričinio tamošnjim ljudima, za sve greške u privredi zemlje i sve moralne posrtaje koje sam tamo počinio dok sam bio na vlasti.”
Divalije je to rekao, ali nije pokazao nameru da će da krene na Haiti, niti da je spreman da odgovara za sve to šta je počinio. A još manje je pokazao spremnost da vrati svom siromašnom narodu bar nešto od onog šta je ostalo od onih stotina miliona dolara koje su on i njegov otac odneli iz te napaćene zemlje.
Diktatorska dinastija Divalije je uz dinastiju Somoza i Truhilja, bila najokrutnija diktatura u Latinskoj Americi, nešto što je u svetu teško naći i što su Amerikanci trpeli decenijama, šaljući tamo povremeno svoje marince, da umire nezadovljne narodne mase.
Otac “Bejbi Doka”, zvao se Fransoa Divalije. Bio je laker i na vlast je u toj ostrvskoj zemlji došao 1957. godine. Njega su za šefa države izabrali Haićani, ali on je godinu dana posle preuzimanja dužnosti, suspendovao ustav i počeo da vlada sam, na način kako to nije činio niko u Latinskoj Americi. Nadaleko se pročula njegova lična garda “Tonton makotes”, neka vrsta “odreda smrti”, koja je presuđivala svakom onom ko bi digao glas protiv režima. Za policijskog komandanta je postavio Zaharija Delvu, kojeg su zvali “Veštac”, pošto je, kao i Divalije, bio pobornik religijske sekte “vudu”.
“Papa Dok”, kako su Divalijea zvali sledbenici, što će reći “tata doktor”, 1964. godine je proglasio sebe za doživotnog predsednika. A u januaru 1971. godine, kada je osetio da mu je kraj blizu, “Papa Dok” je promenio ustav i proglasio svog sina, kojemu je onda bilo svega 20 godina, za svog naslednika. Umro je te iste godine, a mlađani Žan Klod, kojem ce ubrzo dati nadimak “Bejbi Dok, počeo je da vlada uz pomoć “Tonton Makota”, kao što je radio i njegov otac, mada su ga najviše interesovali luksuzni automobili i žene sa estrade”.
I vladao je punih 15 godina. Oborili su ga 1986. godine. On je potražio i dobio azil u Francuskoj, u koju je pobegao valjda zato što je Haiti svojevremeno bio francuska kolonija.
Sada se “Bejbi Dok”, u 56. godini života, setio da je grešan i prizvao napaćene Haićane da mu oproste i da mu dozvole da se vrati. Nije, međutim, pomenuto da li će poneti sa sobom bar nešto od miliona koje su on i njegov otac opljačkali. Ili, možda tih para više i nema.
Može se, međutim, desiti i nešto drugo, nešto slično onom šta su Peruanci i Čileanci uradili sa Fuđimorijem - da Haiti zatraži od Francuske da im ga izruče, što u ovo vreme koje nije naklonjeno diktatorima, nije nemoguće.
Mama Dok Nastavljač porodične tradicije
Još u vreme vladavine `Papa Doka`, Divalijea seniora, zapažena je bila uloga njegove žene Simon Ovida de Divalije, koja je još onda pokazivala gvozdenu ruku iz pozadine. Ali njeno pravo lice i njena uloga, pokazaće se tek pošto je postala udovica i uzela pod svoje sina `Bejbi Doka`, koji se na vlast popeo u 20. godini, ali nije ispoljavao ni malo volje, a još manje sposobnosti da se bavi državnim poslovima. Njegova majka je onda uzela stvar u svoje ruke i nastavila diktatorsku tradiciju porodice. Zbog toga su je u narodu nazvali `Mama Dok`, što se sasvim uklapalo u dinastičko stablo porodice Divalije.
Tu svoju ulogu je igrala sve do obaranja sa vlasti njenog sina, a onda je 1986. pobegla sa njim u Francusku.
Specijalno za R92
Borislav Lalić
|
|
|
|
U OVOM BROJU:
NEVEROVATNO
Likovi najtraženijih Srba uznemirili Australiju
Vino krije Karadžića i Mladića!
INTERVJU
Ministar policije Dragan Jočić otvoreno za R92
Nema “nedodirljivih” ako ima “dokazivih”
BRUKA
Sukobi poslanika na lokalnom nivou
Prete, tuku, pljuju!
SPECIJALNI POKLON DODATAK ČITAOCIMA R92
Izbegnite nesreću ulovite sreću!
PROCESI
Afera oko kuće u kojoj je otvorena prva Karić banka
Uzurpirao zgradu oteo sefove
ZAKONI
Civilno oduzimanje imovine
Mafijaška ekonomija na udaru države
ISTRAŽIVANJA
Srbija plaća duševni bol nezakonito privedenih u “Sablji”
Olako hapšenje prazni budžet
ALARMANTNO
Čopori napuštenih pasa haraju Ljubovijom
Gladnim kerovima malo đačka užina
AKTUELNO
Crnogorci se leče švercovanim lekovima
Graničari krivi za falš terapiju
DRASTIČNO
Bogomolje u Zlatiborskom okrugu na meti pljačkaša
Liturgija uz video nadzor!
|