|
 |
|
Ubijanje Zemuna samoubistvo Beograda
|
|
Dragan Stojković
|
Piše:Jasna Jojić
Od kako su se radikali dočepali Zemuna, jednog od glavnih kulturno-istorijskih središta građanskog Beograda i Srbije, niko ne uspeva da ih zaustavi. Među retkima koji su to bar pokušali je novinar i publicista Dragan Stojković, sociolog po obrazovanju, doskorašnji urednik lista Hronika za Zemun, jedan od osnivača pokreta Saveza nezavisnih građana za Zemun, i autor tek objavljene knjige “Dosije Zemun”.
Svi ovi projekti koje ste započeli još daleke 1997. godine usmereni su protiv radikalske vlasti. Zašto ona po vašem mišljenju nije podobna za Zemun?
- Istorija Zemuna duga je najmanje 7000 godina, i za to vreme, iako je ovaj prostor bio granica između zaostale turske i napredne austrougarske dinastije, žitelji, kroz vekove pamte brojne padove i uspone. Ipak, do početka devedesetih godina i režima Slobodana Miloševića, kojem su se ubrzo pridružili i radikali Vojislava Šešelja, Zemun je imao samo jednu mrlju. Bilo je to 1096. godine, kada su Zemunci pretukli nekolicinu baraba iz krstaškog pohoda, koji su se u gradu nepristojno ponašali i maltretirali stanovnike. Zemun je zbog toga bio kažnjen - popaljen i opljačkan, a mnogi stanovnici pobijeni. I to nije bilo dovoljno - u istorijskim kartama iz tog perioda bio je ucrtan kao Malevilla, u prevodu “Zlo mesto”.
Sa takvom tradicijom moralnih građana, reč Zemunci je danas, na žalost i van Srbije, postala sinonim za krvoločni klan ubica, razbojnika, dilera droge. A najveći doprinos tome dali su radikali. Nema značajnijeg medija u svetu koji godinama unazad ne izveštava o ubistvu premijera Zorana Đinđića, o mnogim političkim ubistvima po Srbiji, o otmicama uglednih biznismena, o velikim suđenjima koji se danas još uvek vode, a da ne pomenu “zemunski klan”. Taj je naziv na svim jezicima isti, i uz njega smo svi mi koji ovde živimo, žigosani kroz istoriju.
Na osnovu čega tvrdite da su zločince iz zemunskog klana izrodili radikali?
- Zato što većina članova tog klana nije rođena, niti je odrastala u ovoj opštini. Zemunski klan činili su, ili preciznije, još ga čine, kriminalci iz cele Srbije. Oni su ovde, od pre desetak i više godina, napravili svoje jezgro, sazidali svoje kuće i razvili svoje nelegalne poslove. Sve to dozvolila im je, radikalska vlast, čiji je predsednik, Šešelj, svoj život takođe ustoličio u Zemunu.
Ali, Vojislav Šešelj je pre odlaska u Hag, mahao silčnim spisima, tvrdeći da su to dokazi o kriminalcima koji haraju Srbijom?
- Žalosno je što su tada svi Zemunci izjednačeni sa ubicama, razbojnicima i dilerima droge, ali logično se postavlja pitanje, ako je Šešelj imao sve te spise, a ja verujem da jeste, zašto nije, kao častan političar, sluga svog naroda, pomogao policiji da pohapsi te kriminalce.
Ipak, radikali u Zemunu redovno dobijaju izbore, zašto se narod koji tu živi tako politički opredeljuje?
- Bojim se da je to posledica stava da se mnogi žitelji Zemuna osećaju izopšteni iz Beograda. To je nasleđe iz perioda kada je Zemun doživljavan kao Austrougarski grad u negativnom istorijskom kontekstu neprijateljske tamnice naroda, i hipoteka zbog kratkotrajne vladavine ustaške NDH. Na početku, kad se ta vrsta mraka ponovila na istorijskoj sceni, Zemuncima je pripisana "tuđmanovština". Verovatno iz takve vrste predubeđenja i straha, uz saglasnost Slobodana Miloševića, baš u Zemunu, od početka devedesetih instalirana je ekstremna nacionalistička desnica koja je valjda trebala da zaštiti Zemun. Zahvaljujući tome i "Zemunskim novinama" koje je Srpska radikalna stranka (SRS) besplatno delila po celoj Srbiji, i onaj ko nikada nije čuo za Zemun, zapamtio ga je kao Šešeljov grad. Ne bi trebalo zaboraviti i da je čuveni Filaret, sada vladika krenuo u vrtoglavu karijeru iz zemunske crkve. Neposredno pre obračuna sa kriminalom, Zemunci iz Zemun Polja su optuženi za rasizam jer su se usprotivili urbanističkoj politici gradske vlade. I, posle svega, Zemun je dotučen najnovijom zdušno prihvaćenom sintagmom o "zemunskom kriminalnom klanu".
- Tako, pojedini Beograđani, ili ne znaju ili ne žele da znaju da im je od početka oslobođenja od Turaka iz Zemuna dolazila civilizacija i kultura. Da su Obrenovići udavali svoje ćerke u Zemun i preko tih rodbinskih veza Beograđanima uvozili evropsku civilizaciju - od raznih znanja, do načina života. Nazovi patriote, gurali su Zemun u Austriju iako je on bio jedan od centara kulturnog i privrednog nacionalnog bogatstva upravo Srba. Bogatstva bez koga je nemoguće zamisliti stvaranje moderne srpske države u 19. veku.
Ne znaju da je najstarija beogradska crkva - upravo Nikolajevska u Zemunu, iz 1756, da je zemunska Biblioteka najstarija na Balkanu, iz 1825, da su osnivači Medicinskog fakulteta u Beogradu - Zemunci, da je otac srpske štampe i pisac prvog Ustava, koji se danas slavi kao državni praznik upravo Zemunac Dimitrije Davidović, da su u Zemunu odrastali Branko Radičević, Isidora Sekulić, i mnogi drugi velikani Srbije.
Zašto je po vašem mišljenju i nova, demokratska vlast, dozvolila da se nastavi taj trend kriminalizacije Zemuna?
- U vreme Miloševića, Zemun je ponižavan, oduziman mu je identitet, degradiran je urbanistički, komunalno, kulturno. Po tom paklenom planu trebalo mu je oduzeti taj prenaglašeni multietnički i multikonfesionalni karakter koji je smetao nazovi patriotama ali i monopolistima. Jer Zemun je za samo 55 godina od 30.000 stanovnika porastao na 200.000, ali vlast je uređena tako da je Zemun grad postao Zemun mesna zajednica na teritoriji Beograda. I ono malo para, od ogromnog bogatstva koje se iz Zemuna uliva u zajedničku beogradsku kasu, troše se uglavnom za plate činovnika i za investicije tipa lakiranje parketa, tapaciranje nameštaja, uređenje klozeta. Nisam siguran da li i današnja vlast održava taj status-kvo zbog para, videći u Zemunu samo Eldorado za ubiranje prihoda.
U svakom slučaju kratkovidi beogradski stratezi nisu shvatili da je ubijanje Zemuna svojevrsno samoubistvo Beograda, i žitelji Zemuna su ih zbog toga kaznili, glasajući na izborima opet za radikale.
U vašoj tek objavljenoj knjizi “Dosije Zemun” dali ste kratku hronologiju događaja u Zemunu, posle pobede Demokratske opozicije Srbije (DOS) na lokalnim izborima 24. septembra 2000. Zbog čega demokrate nisu uspele da zadrže to poverenje građana?
- Zato što na vlast nisu dovedeni pravi opozicionari, koji su od 1997. do izbora 2000-te, radeći organizovano kroz demokratske stranake, kroz Savez nezavisnih građana za Zemun, i Odbor za zaštitu starog jezgra Zemuna, bili simbol otpora građana Zemuna radikalskoj vlasti. Odbor se strasno borio sve do marta 2000. a onda je, poput svih drugih opština u Srbiji u kojima se stvorila antimiloševićevska koalicija, vodeća uloga prepuštena velikim političkim partijama demokratske orijentacije. Tada je u Zemunu na scenu izašao i jedan broj partijskih aktivista iz senke, koji su osetili da je vreme da se uključe u predizborne aktivnosti.
Najdrastičniji primeri ovakvih kadrova su Nebojša Simonović i Goran Radovanović, koji su se među Zemuncima pojavili tek posle konstituisanja vlasti 13. oktobra. Ovi kadrovi Demokratske stranke su odmah preuzeli i dve ključne poluge nove vlasti - sekretara opštine i direktora JP ZIPS (Poslovni prostor). Zbog očiglednog nepoznavanja lokalnih prilika i predizbornih obećanja građanima, njih dvojica su, uz podršku potpredsednika Skupštine opštine Aleksandra Ražnatovića, izazvali niz konflikata u zemunskom DOS-u. Manipulacijama i sitnim potkupljivanjima, manje uticajne članice DOS su stavljene pod kontrolu tako da je u saradnji sa njima gazdovanje preuzela Demokratska stranka, učlanjujući u svoje redove ešalon novokomponovanih demokrata i partijskih profitera, kojima je to bio način da se u smutnim vremenima, domognu neke lične koristi. Od plate, "opštinskog hleba", do unosnih poslova, koncesija... Tako se dogodilo da Demokratska stranka, koja je i na širem planu godinama uživala ugled i uzdanicu demokratskih promena, u Zemunu postane obrazac nedemokratskog ponašanja, puke borbe za vlast i prevlast.
Da li je Hronika za Zemun, list koji ste vi pokrenuli i uređivali, pokušala je da upozori ključne ljude Demokratske stranke, šta rade oni koje su postavili u Zemunu?
- Desetinama tekstova, pa i ličnim vezama Hronika je pokušavala da ukaže na proble. Završilo se tako što su meni, kao izdavaču i uredniku i drugom odborniku SNGZ, Nikoli Dokmanoviću, oduzeti odbornički mandati.
Pošto su vas smenili, da li su bar nešto naveli kao razlog?
- Mislim da je glavni “zemunski demokrata” Simonović, podlegao pritiscima radikala, jer sam ja tada tražio da se zaustavi pokušaj oživljavanja, od radikala kompromitovanog, opštinskog lista "Zemunske novine" dok se ne definišu novi odnosi u oblasti informisanja i spreči mogućnost da opštinske novine opet, po uzoru na prethodne, postanu partijska glasila. Iako je Izdavački savet predloženi elaborat razmatrao i usvojio, on je gurnut u fijoku i nije ni stigao do Predsedništva DOS, Izvršnog odbora, a kamoli Skupštine. Tako sam i nastavio da izdajem "Hroniku za Zemun". To je za pojedine, pre svega za koordinatora DOS–a, Dragoljuba Keniga i predsednika odborničke grupe DOS-a, Dušana Gamsera, obojica iz Građanskog saveza Srbije, bio znak da sam "izdajnik".
- Iako u "Hronici", u tom periodu, sve do marta 2001. nije bilo kritičkih tekstova, i što je na razne načine promovisala novu vlast, Gamser je javno izjavio da je šteta što u Zemunu "nemamo svoje novine koje bi građane Zemuna obavestile o promenama". Prva kazna je usledila 14. marta - na sednici Skupštine, naknadnim i iznenadnim ubacivanjem na dnevni red, bez izveštaja, rasprave o elaboratu koji je usvojio Izdavački savet, razrešen sam funkcije glavnog i odgovornog urednika "Zemunskih novina", a odmah posle toga i Mirjana Baralić je podnela ostavku na mesto predsednika Izdavačkog saveta.
Šta se desilo sa Nebojšom Simonovićem?
- Simonović je bio nekadašnji direktor Javnog preduzeća (JP) Poslovni prostor. Radikali su ga odmah po povratku na vlast prozvali zbog zloupotrebe službenog položaja, zaključenja štetnih ugovora, i podneli krivičnu prijavu protiv njega i tada mu se gubi svaki trag. Sumnja se da je pobegao u inostranstvo, a pojedini tvrde da je zbog silnih dugova možda čak i ubijen.
- Ovde, međutim, treba naglasiti da su svi oni zajedno radili, i da su u aferu Simonović umešani kako DS, tako i SRS i DSS. Andreja Mladenović, bio je predsednik Upravnog odbora JP Poslovni prostor, dok je Simonović bio direktor. Svi oni u Zemunu javno se svađaju, ali tajno sarađuju. Pre godinu dana sam saznao da je tada uticajni funkcioner DS, Goran Vesić, u jesen 1997. dolazio kod Aleksandra Vučića u Dom Pinki, i to u isto vreme kad sam sa njim u sedištu DS razgovarao o saradnji i zaštiti građana od nasilja radikalske vlasti. Vučić je to tada tumačio: “Pa ja i Goran smo najbolji prijatelji sa fakulteta...”
Tvrdite da su pojedine demokrate žmurile pred svim nedelima radikala?
- Pa to je logičan zaključak s obzirom da nijedna afera o kojoj je Hronika pisala nije procesuirana ili okončana pred sudom. Recimo, tržni centar Zemunikum je nelegalni radikalski projekat koji su demokrate legalizovale, zatim Magistrat, Stara kapetanija... sva divlja gradnja po Zemunu, nezakonito prodavanje državnog zemljišta... sve je ostalo nekažnjeno. Čak i sitnice poput toga da su kupovali pištolje za obezbeđenje od opštinskih para. Nijedna krivična prijava protiv radikala nije procesuirana do kraja.
List Hronika je tada jedini insistirao na tezi da su se među zemunske demokrate infiltrirali radikali?
- U izbornoj noći, 24. septembra 2000-te, ispred biračkog mesta na kojem sam ubedljivom većinom pobedio na izborima za lokalnu Skupštinu, posle prebrojavanja glasova, obratio mi se moj radikalski protivkandidat, Nikola Janković rečima: „Ako nas ne počistite u narednih šest meseci, klatno će se vratiti, a mi nećemo imati milosti“. Ovu izjavu sam shvatio vrlo ozbiljno, na sprečavanju ovakvog vraćanja klatna sam zasnivao uređivačku politiku Hronike ali, na žalost, u tome sam ostao usamljen. Događaji koji su usledeli pokazali su da se i posle osam godina od istorijskog Petog oktobra, nad društvom u Srbiji zlokobno šire orlovska krila starih i novih podela, besova, kriminala i bezobzirnosti..
To se vidi iz činjenice da je DOS, koja je na izborima u septembru 2000. u Skupštini opštine Zemun osvojila 61 od 70 odborničkih mesta, na sledeći izborima 2004. dobio manje od polovine mandata i radikalima omogućio povratak na vlast?
- Izlaznost u Zemunu na lokalnim izborima 2004. bila je 33 odsto. Dakle, građani Zemuna su bili svesni svega šta se radilo, kaznili su DOS apstinencijom, zbog čega su se radikali i vratili. Svi razlozi za tu malodušnost Zemunaca, do tančine su opisani i dati u knjizi Dosije Zemun, koja je odštampana pred ovogodišnje izbore, ali je nisam plasirao u javnost sve do sada da je ne bi zloupotrebljavali u predizbornoj kampanji. Jer ja sam ovu knjigu punu dokumenata, namenio pre svega novinarima i političarima koji ne znaju šta se dešavalo u Zemunu, pa uvek ponovo polaze od početka i ponavljaju greške prethodnika. I naravno istoričarima, kojima će u budućnosti, Dosije poslužiti kao građa u kojoj će naći primere za pojave koje su se u ovom periodu dešavale u celoj Srbiji.
Da li je to razlog što ste ogromnu knjigu od 430 strana “zatvorili” slikom na kojoj je, kako piše, 20. decembra 2003. Boris Tadić u društvu sa Nebojšom Simonovićem, tada predsednikom opštinskog odbora DS, i Aleksandrom Ražnatovićem?
- Da. Siguran sam da nosilac liste DS, Boris Tadić, tada nije bio upoznat sa lokalnim prilikama, pa se prepustio organizatorima i zemunskim ulicama se prošetao sa kompromitovanim lokalnim političarima.
ZA RADIKALE SAMO ČETIRI DANA
Knjiga “Dosije Zemun” maltene počinje poglavljem Grafiti. To nije slučajno?
- Grafite, koji se mogu pročitati po fasadama zgrada, nikada ne treba ignorisati. Oni su uvek prvi znaci neke pojave u društvu i ozbiljne države sa ozbiljnim političarima preko takvih sitnica osluškuju volju svojih birača i gibanje društva u celini. Hronika je među prvima u Srbiji objavljivala tekstove o grafitima, i 9. decembra 2000-te, dakle odmah nakon 5. oktobra, upozorili smo na grafit Obraza kojim je u Zemunu započeo specijalni rat. Tada je na zemunskom Zavičajnom muzeju napisano: Đinđić babojebac, Korać peder, G 17 Pljus, a na okolnim zgradama i: “Nož, žica, Srebrenica” i “Smrt Muslimanima”. Sve to vreme u Zemunu je bila demokratska vlast. Ti grafiti stajali su četiri godine na zidovima, a tek kad je Zoran ubijen obrisan je onaj koji se odnosi na njega. Drugi su ostali. Ali u Zemunu nije uvek tako. Opštinska inspekcija i komunalci su vrlo angažovani kad, primera radi, na zgradi opštine osvane grafit da neki “Miša prima mito”. Tad se odmah nađu 300 evra koliko košta brisanje grafita.
PROKLETSTVO ISIDORE SEKULIĆ
Šta, po vašem mišljenju znači činjenica da će u Zemunu i naredne četiri godine na vlasti biti radikali?
- Zemun će i dalje kao i prethodnih 20-ak godina tavoriti. Bez javnog, bez društvenog, bez kulturnog života. Baš kao u knjizi Hronika palanačkog groblja, Isidore Sekulić. U pripovetci “Grci” ona je Zemun opisala kao miran gradić u kome je “kao što vetar sabije otkinuto lišće negde u miran ćošak, sudbina sabijala emigrante, begunce, avanturiste, lutalice”. I danas se u Zemunu skupljaju razni ljudi, skrivaju se kao to opalo lišće, jer je Zemun postao jedna marginalna palanka.
Dokle će biti tako?
- Bojim se dugo. Jer Zemun je postao kičma ultra desnice, a građanske institucije su potpuno zakržljale. Ne sme se zaboraviti da je u Zemunu naseljeno više desetina hiljada izbeglica iz Hrvatske i Bosne, koje su zavedene Šešeljevom pričom i osnov su za stalni opstanak radikala. Njihova glavna koncentracija je u Batajnici i prema Zemun Polju. Radikali su na ovogodišnjim izborima imali oko 6.000 glasova više od Tadićeve koalicije, a ta je razlika napravljena uglavnom u Batajnici.
KAKO SAM NANEO DUŠEVNU BOL
RADIKALU DRAGANU TODOROVIĆU
Vi ste prošle nedelje posle 20 meseci čekanja, dobili presudu Okružnog suda u Beogradu, po kojoj ste punopravno osuđeni da sa 350.000 dinara obeštetite visokog funkcionera Srpske radikalne stranke, Dragana Todorovića za njegovu pretrpljenu duševnu bol. Kako ste mu to naneli duševnu bol?
- Na to bi pitanje, i pored izrečene presude, još nisam dobio odgovor ni od Todorovića i ni od sudija. Pre svega, bilo bi zanimljivo kako bi oni odgovorili na pitanje šta je duša? Odgovorne sudije, posebno one iz okružnog Veća, kojim je predsedavala sudija Margita Stefanović, a pomagale su joj sudije Gordana Gajić Salzberger i Slavica Srećković su, po mojoj žalbi na presudu Četvrtog opštinskog suda, iz 2006. godine, takođe “pre(o)sudili” da sam naneo duševnu bol Todoroviću, ali su mi određenu kaznu smanjile na 350.000 dinara, uz kamatu koja teče od aprila 2006. plus 145.000 dinara za sudske troškove.
- Todorović je inače, prethodno izgubio spor po privatnoj tužbi za krivično delo klevete, i u tom procesu, koji je dva puta vraćan na prvostepeni postupak, pravosnažno sam oslobođen krivice. A onda sam eto osuđen pošto sam u septembru 2002. godine u listu Hronika za Zemun, objavio tekst sa istim tvrdnjama kao i ranije. Dakle, radeći svoj novinarski posao, osvrnuo sam se na činjenicu da se više puta odlažu ročišta pred Okružnim sudom u Beogradu, u procesu za otimanje televizijske kamere ekipi TV Mreža u junu 2000. godine, za koje je optužen Branislav Gavrilović tadašnji telohranitelj Dragana Todorovića.
Šta ste napisali o telohranitelju Dragana Todorovića?
- Inkriminisane su moje tvrdnje da su pojedini čelnici SRS nalogodavci za krađu kamere, a da se i pored toga kandiduju za visoke funkcije u državi. Doslovce sam napisao: “za predsednika Srbije ili su šefovi izbornog štaba (Dragan Todorović) i otvoreno u lice lažu građane Srbije kako su oni “pošteni” i kako “govore istinu”.
- Prozvao sam u istom tekstu i Okružni sud u Beogradu sa predsedavajućim sudijom Zoranom Tatalovićem, jer dve godine nisu u stanju da održi ročište i presude po pravdi. I dodao: “Verovatni nalogodavac te krađe (Dragan Todorović) proćiće samo kao pozvani svedok, a glavni gazda, bez čijeg znanja kamera nije mogla biti ukradena uveliko priča po Srbiji kako će se on obračunati sa kriminalom kad bude predsednik! Da li to znači da će se obračunati sa samim sobom i svojim najbližim saradnicima?
Onda ste oklevetali i sudiju i Sud? Kako je okončan proces oko kamere, tada vrlo opozicione TV Mreže?
- Upravo ta činjenica pokazuje kuriozitet ovog slučaja. On Sudski proces o kojem sam pisao, pa sam i ja dospeo pred sud, započeo je 2000. godine, a ni posle osam godina nije čak ni prvostepeno završen. Trenutno proces miruje zbog toga što je sudija Četvrtog opštinskog suda uvažio zahtev odbrane da se lekarskim veštačenjem ispita da li je optuženi Branislav Gavrilović, telohranitelj Dragana Todorovića, koji je tog dana, 9. juna 2000. došao na posao, bio zdravstveno sposoban da izvrši delo koje mu se pripisuje, zbog posledica ranjavanja u Ilidži kod Sarajeva 1994. godine...
- Ja sam 21. septembra 2002. objavio tekst “Bruka sa sudskim sporovima” u kojem sam rekao da se borba protiv siledžija iz Srpske radikalne stranke pretvara u farsu. Napisao sam i tekst
“Kad mama kaže da je optuženi bolestan”. U njemu sam istakao kako su članovi radikalskog obezbeđenja, Gavrilović i Gavranov, novinarima TV Mreža iz ruku oteli kameru i odneli je u sedište svoje Otadžbinske uprave sa obećanjem da će je vratiti, čim njihovi šefovi pogledaju šta su oni to
snimali. Novinari su inače snimali prilog sa izjavama predsednika i potpredsednika Saveza nezavisnih građana za Zemun Ljubomira Rankova i mene, zbog tadašnjeg napada, razbijanja prozora i oštećenja aparata za fotokopiranje u radnji Sitografija. Pomenuti revnosni radnici obezbeđenja, verovatno u tom času nisu ni slutili da će njihovi šefovi doneti odluku da ne samo kasetu sa snimljenim materijalom, već i kameru vrednu 5.000 evra, zadrže zauvek. Tako je protiv njih podneta tužba zbog krivičnog dela teške krađe. Onda sam se u tekstu osvrnuo na raznorazne razloge za stalno odlaganje ročišta. I na činjenicu da je jednom prilikom Gavranovljeva mama došla da obavesti sud kako je njen sin tog jutra dobio napad bubrega, pa je otišao kod lekara.
- Inače, ovo krivično delo okvalifikovano je samo kao teška krađa, iako se radi i o napadu na novinare koji su izvršavali profesionalni zadatak. Dakle, javni tužilac ih nije gonio zbog
napada na osnovna ljudska i građanska prava. Uz to, Dragan Todorović je pozivan samo kao svedok.
S obzirom da ste novinar, da li imate tih pola miliona dinara da nadoknadite sve bolove Dragana Todorovića?
- Nemam. Čekam reviziju Vrhovnog suda i Strazbur, ako bude neophodno. Ali ukoliko radikalima uspe, da do tada, presudu koja je pravosnažna učine i izvršnom, moraću da razočaram njihovog funkcionera. Todorovićevu imovinu, koju je u ovogodišnjoj predizbornoj kampanji, sam pred kamerama nabrojao, i svi smo videli da je ogromna, neću moći da uvećam. Sem dva kompjutera koji vrede po 50 evra nemam ništa, pa Todorović možda može da me narednih godina maltretira sa zaplenom imovine ili administrativnim zabranama na platu, da mi ugasi preduzeće, da mi zagorčava život, da na mom primeru zastrašuje druge novinare koji bi se drznuli da posumnjaju u njegovo ili radikalsko poštenje. |
|
|
|
Otkrivamo:
Dačić spasava Cecu
Senzacionalno:Kralj Petar i Tito u akciji
Obili sef i podelili blago
Misteriozna Srbija:
Lov na veštice puni budžet!
Paradoksi:
Džaja ispašta Zvezdin evropski put
Dosije:
Samoubistvo Zemuna ubistvo Beograda
|