|
 |
|
"Izdali" ga sudovi
"izdao" ga i advokat
|
Piše:P. Stojković
Odiseja Dragoljuba Vrankovića iz Majura, kroz pravosudni sistem Republike Srbije počela je onog trenutka kada je njegova pokojna tetka Smiljana Čolić, po izlasku iz Gerontološkog centra u Šapcu, zaključila sa njim, 24. maja 2001. godine, ugovor o doživotnom izdržavanju. Posle višegodišnjeg polvačenja po sudovima, dobijenih i izgubljenih sporova, na kraju je Okružni sud odbio, presudom od 3. oktobra 2007. godine, njegov zahtev za raskid ugovora, a koji je njegova tetka sklopila sa Gerontološkim centrom 1994. godine.
Njegovim mukama ni tu nije bio kraj, jer ga je, kako kaže, i advokat pogrešno savetovao koliki mu je rok za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti!
- Sve je počelo, počinje svoju priču Dragoljub Vranković, kada je, posle svađe sa delom porodice, moja tetka, 24. novembra 1994. godine, sklopila sa Gerontološkim centrom u Šapcu ugovor o doživotnom izdržavanju. Predmet ugovora bile su nepokretnosti u vlasništvu pokojne Smiljane Čolić, a za uzvrat Centar je trebao da joj pruži stan hranu, negu u Domu za stara lica, i sahranu. U Dom je otišla tek deset meseci kasnije, gde je ostala sve do 9. maja 2001. godine, kada je svojevoljno napustila Centar i prešla da živi kod mene.
- Svađala se sa sestrom, pa verovatno zato nije ranije izašla, ali mi je slala preko poznanika poruke da bi izašla iz doma da živi kod mene, ukoliko je primam. Nije više mogla da izdrži tamo - priča Vranković.
Po rečima našeg sagovornika, kada su došli da izvedu njegovu pokojnu tetku Smiljanu Čolić bila je prisutna i direktorka Centra, Živanka Gmitrić.
- Moja tetka je, iako tvrde suprotno, htela da ode iz Doma jer nije mogla da se privikne na takav život - kaže Vranković! - Otišli su tako daleko da čitanjem jedne od presuda može i da se nasluti, kako je rekla direktorka Centra, da sam je ja ili neko drugi nagovorio ili prisilio, da izađe iz Doma. Istina je sasvim drugačija. Osim toga, prilikom potpidsivanja ugovora o izlasku bila je prisutana i direktorka i još jedna osoba, mislim pravnica, a direktorka je više puta pitala da li želi da ostane, na šta je moja tetka izričito odgovarala da ne želi, već da hoće da ode!
Pošto je moja pokojna tetka nepismena ugovor o izlasku je overen palcem, a osim nje potpise smo stavili direktorka i ja.
Po izlasku, nastavlja dalje Vranković, jedan dobronameran čovek nas je posavetovao da je odvedemo kod lekara, da bi utvrdili kakvog je zdravstvenog stanja, da ne bi posle mogli da tvrde da nije bila pri čistoj svesti kada je otišla iz Doma. Lekari su zaključili da je zdrava, o čemu postoji i njihov nalaz.
- Tetka je odmah po izlasku iz Centra pokrenula postupak za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, koji je bila sklopila sa njima, ali nije doživela da se spor sa Centrom završi, možda i zbog odugovlačenja sudova. Preminula je, pre nego što je postupak okončan, samo par meseci po izlasku iz Centra - kaže Vranković. - U međuvremenu, sklopila je sa mnom ugovor o doživotnom izdržavanju, pa sam ja nastavio da vodim spor. Prvi postupak je prekinut zbog njene smrti, u ovom slučaju tužioca.
Od polovine 2001. godine, po rečima Vrankovića, sve je mirovalo, a onda se, četiri godine posle smrti, Centar setio moje tetke i poveo parnicu protiv mene da mi oduzmu zemlju. Sve na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, koji je moja tetka htela da raskine, jer se nisu brinuli o njoj kako treba. Zato je na kraju i otišla.
- Oni četiri godine nemaju pojma šta se dešava sa mojom tetkom. Ne znaju da je umrla i odjedanput se, četiri godine kasnije, sete da bi mogli da uzmu njenu zemlju - priča Vranković - Nisam pravnik, ali oni su prestali da je izdržavaju i sami tim bi imali pravo samo na troškove, jer je moja tetka provela kod njih nešto više od pet godina, a ne i na zemlju.
Po prvoj presudi iz 2002. godine, na koju se Vranković žalio, i koja je po njegovim rečima osporena na višem sudu, stoji da se tužilja, po rečima direktorke Centra, bila privikla na život u Domu i da je imala čak privilegovan tretman, jer joj je bilo omogućeno da slavi slavu! Sud je u ovoj presudi, između ostalih nelogičnosti, utvrdio da su iskazi svedoka tužbe nevažni dok je prihvatio sve izjave svedoka tuženog - direktorke centra i Slobodana Belovukovića, koji su između ostalog posetili tuženu u Majuru kada nikoga nije bilo u kući od ukućana. Takođe je u presudi istaknuto kako nije bitno što je jedna od ugovornih strana otišla iz centra koji više nije u mogućnosti da daje izdržavanje, ali i da jedna strana ne može samostalno da raskine ugovor. Istaknuto je i da je trebalo pokušati postići dogovor o preuređenju ugovora - koji po presudi višeg suda Centar nije nikada inicirao!
Iz tog, ali i nekih drugih razloga viši sud je ukinuo prvestepenu presudu.
Po Vrankovićevoj tužbi iz 2005. godine, Opštinski sud u Šapcu je 14. aprila 2006. godine doneo presudu kojom se raskida ugovor o doživotnom izdržavanju sklopljen između pokojne Smiljane Čolić i Gerontološkog centra. Naime, u presudi je istaknuta činjenica da Centar nije ništa preduzeo da ponovo uredi odnose između tužioca i Centra, iako su još 5. juna 2001. tražili zabranu raspolaganja imovinom pokojne Smiljane Čolić, do okončanja spora, odnosno do izmirenja obaveza prema tuženom za smeštaj i pružene usluge! Takođe, sud je utvrdio da je niko protiv njene volje nije naterao da izađe iz Doma za stara lica i da živi sa sestrićem.
- Potom je predmet ponovo došao na viši sud, ali je ovaj put presuđeno u njihovu korist - kaže Vranković. - Odbili su moj zahtev uz obrazloženje da nije dovoljno da jedna strana ode, iako nije bilo pokušaja da se njihov odnos uredi drugačije, kao što su i sami rekli da treba!
Od svega, po rečima Vrankovića, ostaje samo sumnja da tu nisu čista posla, kada jedan sud isti zakon tumači ovako i onako.
ZAŠTITA ZAKONITOSTI
Po rečima našeg sagovornika, ceo problem prepustio je u ruke advokatu koji ga je zastupao sve vreme trajanja postupka. Advokat ga je obavestio da mogu da traže zaštitu zakonitosti, ali i da ima dovoljno vremena da se podnese zahtev Tužilaštvu.
- Posle gubitka spora na Okružnom sudu, advokat mi je rekao da imamo 90 dana da tražimo zaštitu zakonitosti i da ne treba da se sekiram - kaže Vranković! - Verovao sam mu, ipak je on advokat, ali kako je vreme prolazilo, a on nije slao zahtev, odlučio sam da ga ja odnesem u Beograd! Na kraju sam, samo par dana pre isteka roka od 90 dana, podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Tužilaštvu. Na moje veliko iznenađenje su me odbili - rekli su mi da je rok odavno istekao. Osim toga, spisi su stigli u Tužilaštvo tek tri dana po isteku ovog roka!
U dopisu iz Republičkog tužilaštva lepo su mi objasnili da je rok za podnošenje zahteva za zaštitu zakonisti 30 dana od prijema presude, a da rok od 90 dana predstavlja rok u kojem oni moraju da postupe! |
|
|
|
Hvalisanje
Baj Mile Cecin ljubavnik
Rat svetova
Amerikancima se od Putina priviđa Staljin
Seka Aleksić
Kučići su mi verniji od muškaraca
Međugorje
Gospa izronila iz kostiju ubijenih Srba
Mafija
Narkobosovi bogatiji od Evropske unije
|