|
 |
|
Mrtve duše protiv Rusije
|
|
Staljin
|
Piše:M.B.
Odabran 1999. godine od strane Borisa Jeljcina, tadašnjeg predsednika i njemu bliskih ljudi, za budućeg ruskog lidera, Vladimir Vladimirovič Putin (56) je delovao njegovim pristalicama, njegovoj zemlji i celom svetu, kao čisti, beli list papira, na kojem su oni mogli da ispišu svoje želje i očekivanja. Malo njih je odmah videlo o kakvoj je osobi reč, a još manje ih je preživelo da bi stigli da ga do kraja "pročitaju". I dok ruske vojne snage potčinjavaju Gruziju svojoj volji, novinarka Maša Gešen u svom članku u "Vanity Fair" je ispričala kako je po njenom mišljenju, jedan mali, bezličan čovek, podržan od strane moćne mašinerije Tajne policije, preuzeo kontrolu nad najvećom zemljom na svetu.
Skoro svako jutro, na moskovskom Kutuzovskom Prospektu, saobraćaj se zaustavlja, dok njime klizi crni "audi" sa tablicama "007", u kojem se Vladimir Putin vozi od svoje rezidencije u Novom Ogarjevu, do moskovske Bele kuće, nekada simbola radjanja demokratije, a danas utvrdjenje ruske autokratije. Čovek iza zatamnjenih stakala, super zaštićen i verovatno veoma usamljen, obično sluša preko kaseta popularnu istoriju Rusije, kojom je skoro sasvim slučajno zavladao pre deset godina. Njegova starija ćerka Marija (23) navodno živi u Nemačkoj, a za mladju Katarinu (22) kažu da je student Univerziteta u Sankt Peterburgu. Putin živi sam sa suprugom Ljudmilom, od koje je, kako se priča sve udaljeniji, sa crnim labradorom Koni i ima hobije usamljenog čoveka, kao što su skijanje i jahanje.
A samo deceniju ranije, ljudi koji misle da su "stvorili" Vladimira Putina, imali su tada velika očekivanja i briljantan plan. Međutim, doživeli su vrlo brzo slom njihovih nadanja, a planovi su im se izjalovili, zahvaljujući baš njihovom štićeniku i aparatu Tajne policije koja je stajala iza njega. Od dolaska Putina na vlast, Rusija je izmenjena zemlja, a demokratske reforme ranih devedesetih su unazađene. Izbori su praktično ukinuti, a novi sukob sa Gruzijom preti da vrati zemlju u eru agresivne, ekspanzionističke Rusije. Vladajuća moć je skoncentrisana u rukama mnogo manjeg broja ljudi, nego što je to bilo u vreme Sovjetske Rusije. Tada su Komunistička partija i KGB nadgledali jedni druge i postojao je limit koliko je ko od njih mogao da krade. Danas korupcija nema granica, a nad svima se nadvila senka Tajne policije, koja kontroliše sve, pa i ekonomiju, od koje uzima za sebe. Rečju, Rusija je opet postala policijska zemlja koja živi u zatvorenom režimu, izolovana od celog sveta zidom tajni i laži. I mada je maja ove godine Putin pompezno predao mesto predsednika Rusije fotogeničnom Dmitriju Medvedevu i postao premijer, Rusi i dalje žive u zemlji koja je njegova kreacija i u kojoj je on vrhovni autoritet i nastaviće da to bude još dugi niz godina.
Ovo je priča novinarke Maše Gessen, kako je najveća Zemlja sveta sa svojim nuklearnim bojevim glavama, svojom naftom, svojom tragičnom istorijom i neispunjenim nadanjima, završila u rukama jednog malog, bezličnog čoveka.
A sve je počelo iz očajanja. Naime, sredinom 1999, Boris Jeljcin, prvi post-sovjetski predsednik, osećao se opkoljenim i ugroženim od svih koje je poznavao. Sve nemoćniji i pod uticajem alkohola. Za osamnaest meseci je pored njega prošlo četiri premijera, a političku moć je polako preuzimao u ruke Jevgenij Primakov, bivši premijer i bivši ministar Inostranih poslova. Jeljcinova grupa bliskih, proverenih ljudi se svela na uski krug nazvan "Porodica", koji se sastojao od njegove ćerke Tatjane, njenog muža Valentina Jumaševa i oligarha Borisa Berezovskog, jednog od najbogatijih ljudi u Rusiji. Iako je Berezovski imao kontrolu nad najvećom TV mrežom u zemlji, to nije bila dovoljna garancija da će moći da spreči Primakova i njegovu kliku da preuzmu vlast 2000, kada Jeljcinu bude istekao drugi mandat. "Porodica" je strahovala da će dotadašnje ekonomske i socijalne reforme biti ugrožene, a što je najbitnije, njeni članovi nisu ni izdaleka bili sveci, te su mogli da padnu u nemilost i čak da im bude suđeno. Zato im je trebao plan i trebao im je – čovek. Berezovski je ispričao autorki teksta u Londonu, kada je već pobegao iz zemlje da sačuva glavu, kako je nastavljena potraga za čovekom koji bi spasao Rusiju i "Porodicu". Među bezličnim licima, trebalo je naći nekoga sa nešto političkog iskustva i sa ambicijama, nekoga ko bi se svojim personalitetom izdvajao iz mase, a takvog čoveka su videli u Vladimiru Putinu.
Berezovski je upoznao Putina početkom devedesetih u Sankt Peterburgu, kada je ovaj bio zamenik gradonačelnika. Putin je omogućio biznismenu koji je posedovao lanac prodavnica automobila, da otvori predstavnitštvo u gradu i pri tom je odlučno odbio da primi novčanu naknadu – tj. mito. Berezovskog je to veoma impresioniralo i ostao je u nekoj vrsti poluprijateljskih odnosa sa Putinom, koliko je to bilo moguće između jevrejskog intelektualca i bivšeg KGB oficira iz radničke porodice. Još jedan Putinov gest je ostavio dobar utisak na Berezovskog. Naime, biznismen koji je početkom 1999. zauzimao važne političke funkcije, došao je pod udar Primakova i bio odbačen od većine iz političke elite. Baš u tom periodu, Putin je uprkos tome, namerno došao kod Berezovskog na proslavu rođendana njegove supruge. Berezovski mu se za taj gest odužio tako, što je podržao njegovu kandidaturu za čelnika F.S.B. – bivše KGB i takođe predložio "Porodici" da ga uzmu u obzir kao budućeg predsednika i pored toga što Putin nije imao nikakvu artikulisanu političku viziju, kao ni ambicije. On je od malih nogu sanjario o tome da bude špijun (otuda na njegovom automobilu tablice "007" – infantilno poređenje sa Džejms Bondom), mada po rečima Berezovskog nije bio naročito efikasan kao šef Tajne policije. U svakom slučaju, "Porodica" je prihvatila mogućnost da njega predlože kao budućeg predsednika, te su poslali Berezovskog u Francusku, gde je Putin jula 1999. letovao sa suprugom i ćerkama. Predlog Berezovskog je primio smireno, rekavši samo "U redu, hajde da pokušamo. Ali Boris Nikolajevič mora da od mene to lično zatraži".
Putin se odmah vratio u Moskvu i posle susreta sa Jeljcinom, ovaj je prokomentarisao: "Čini mi se da je u redu, ali je nekako mnogo nizak". Dve nedelje kasnije, Putin je postao premijer, a preko TV kanala Berezovskog je krenula kampanja za njegov izbor za predsednika. O njemu je ponuđena slika mladog, energičnog, odlučnog, svetskog čoveka, spremnog da sprovede reforme – čoveka za kakvim je čeznuo ruski narod, umoran i posramljen Jeljcinovim provincijalizmom i nepredvidljivim ponašanjem.
Natalija Gevorkijan, novinarka "Komersanta" i jedna od troje izabranih da napišu Putinovu zvaničnu biografiju, povodom njegove kandidature za predsednika marta 2000, čudila se preteraom oduševljenju Berezovskog Putinom. Neprestano je zvao telefonom i uzvikivao "Zar nije j....o neverovatan"! Na šta mu je ona odgovarala: "Borja, on nije uopšte neverovatan. On je manje-više kao svi jebeni potpukovnici KGB-a". Za nju je Putin bio jedan od manje interesantnih osoba koje je intervjuisala. Neodlučan, ne posebno hrabar, voleo je da priča o sebi i da to začini sa dosta laži i na kraju dugih razgovora sa njim, dala je pomalo oštar sud o čoveku koji je trebao da stane na čelo države: "Zla, ograničenog uma i osvetoljubiva osoba".
Maša Gessen je u svom tekstu pomenula i Putinovu sklonost ka vulgarnim, okrutnim šalama, mada po načinu na koji ih je izgovarao, ne bi se mogle nazvati šalama. Između ostalih, navela je i primer, kada je 2000. Lari King (američki TV voditelj) pitao Putina, šta se desilo sa podmornicom "Kursk", čija je celokupna posada izgubila život, on je sa osmehom odgovorio "potonula je". Za vreme Evropsko - Ruskog Samita 2002, kada je jedan francuski novinar pitao o bombardovanju Čečenije i o tragičnim posledicama po civilno stanovništvo, Putin je za njega rekao da je "radikalni islamista", koji bi trebao da dođe u Rusiju da se podvrgne obrezivanju i "preporučio bih da se operacija obavi tako, da na tom mestu više ništa ne izraste". Kad je gruzijski predsednik Mihail Sakašvili podsetio Putina da ima izjave podrške Amerike i Evrope, on mu je anatomskom preciznošću odgovorio gde može da gurne te izjave. I, da ne nabrajamo dalje primere kojih ima više.
Autorka teksta se pita, kako je neko tako neotesan i ograničen mogao uopšte da napreduje u sovjetskoj Tajnoj službi i zaključila, da se sve u svemu, za deset godina službovanja i nije naročito istakao. Posle završetka Lenjingradskog univerziteta 1975, i prolaska kroz nekoliko KGB-ovih centara za obuku, poslat je u Drezden u Istočnu Nemačku, daleko od bilo kakve akcije i tajnog špijunskog delovanja, za kojim je toliko čeznuo. Posle pada Berlinskog zida 1989, vraćen je u Lenjingrad, u 37. godini života – sažvakan i ispljunut od strane KGB-a. Ali, škola koju je prošao kao agent ga je oformila, te nije bilo iznenađujuće da je pukovnik KGB-a, kada je deset godina kasnije dobio šansu da reformiše Rusiju, učinio to na način kako je bio učen i kako se njemu sviđalo: kruti hijerarhijski sistem, zatvoren za spoljašnji svet.
Putinov dolazak na vlast prate i mnoge mračne epizode iznenadnih, tajanstvenih smrti i mnoga bežanja u egzil. Najčešći zvanični uzroci su bili srčani udari, da bi se u mnogim slučajevima otkrili tragovi trovanja. Poznat je slučaj prijatelja Berezovskog, bivšeg agenta F.S.B. (nekad KGB), Aleksandra Litvinjenka, koji je otrovan u Londonu 2006. polonijumom-210. Drugi njegov prijatelj, gruzijski biznismen Badri Patarkatišvili (52) je iznenada umro početkom ove godine, takođe u Londonu od infarkta, a nalazi autopsije još nisu objavljeni.Zatim, tu je i slučaj bivšeg Putinovog prijatelja, iz dana kada je ovaj bio zamenik gradonačelnika S. Peterburga – direktora televizije Dmitrija Roždestvenskog, koji je bio u zatvoru, a po okončanju sudskog procesa je umro od srčanog udara 2002, dok je njegova majka ubeđena da je otrovan. Magnat medija Vladimir Gusinski je posle kratkog boravka u zatvoru pušten u zamenu za njegovu medijsku imperiju koju je morao da pokloni državi, posle čega je napustio zemlju.
Lista onih koji su zatvoreni i onih koji su pobegli iz Rusije ili onih koji su umrli prirodnom (a po nekima nasilnom smrću) je veoma dugačka, a svi tragovi ovih drama i tragedija navodno vode do samog vrha Kremlja – do predsednika Rusije. Novembra 2007, za vreme govora na jednom mitingu u Moskvi, Putin je rekao da će nastaviti svoju kampanju protiv političara i biznismena iz devedesetih, zbog njihovog izdajstva i korumpiranosti – verovatno da bi izbrisao sve svedoke i tragove sopstvene korumpiranosti, po mišljenju autorke teksta, zbog koje je bio pod istragom, kada je zauzimao mesto zamenika gradonačelnika S. Peterburga. U poslednjem momentu ga je spasao Jeljcin, kada ga je postavio u fotelju premijera, zbog čega je istraga protiv njega naglo okončana.
Prema viđenju Zapada i njihovih medija, Putin je unazadio zemlju i pretvorio je u svoje carstvo koje ne krije da ima nameru da brani ako je potrebno i upotrebom sile, kao što je otvoreno rekao na konferenciji u Minhenu 2007. i pri tom odlučno odbio saradnju sa NATO snagama. |
|
|
|
Hvalisanje
Baj Mile Cecin ljubavnik
Rat svetova
Amerikancima se od Putina priviđa Staljin
Seka Aleksić
Kučići su mi verniji od muškaraca
Međugorje
Gospa izronila iz kostiju ubijenih Srba
Mafija
Narkobosovi bogatiji od Evropske unije
|