|
 |
|
Taoc ratnog vihora
|
|
Dragoljub Draža Mihailović
|
Pišu:Dragan Damjanović - Milenko Kovačević
U Arhivu grada Beograda, Arhivu Republike Srbije, Vojnom i Arhivu Jugoslavije, nema dosijea o Jelici Mihailović, supruzi generala Draže, ali postoje dokumenati i svedočenja savremenika o detaljima vezanim za njeno hapšenje i odvođenje u logor Banjica, sa dvoje dece. Dosije je po svoj prilici uništen. Nadležni u ovim Arhivima danas ne mogu sa sigurnošću da tvrde ni da je postojao.
Istorijski Arhiv Beograda poseduje Uverenje da je Jelica Mihailović bila zatočenica logora na Banjici, pod brojem 02 - 2866 i da je ovde doveo Gestapo 12. oktobra 1942. godine do 24. oktobra 1943. godine odakle je sprovedena u policijski zatvor, ali to je samo Uverenje a ne i dosije, kako neupućeni često brkaju, objašnjavaju u Arhivu, navodeći da je reč o “osam svesaka” u kojima postoje samo osnovni podaci o zatočenicima logora Banjica.
Ovaj Arhiv ne raspolaže bilo kakvim drugim podacima.
Međutim, u Arhivu Srbije “Revija 92” došla je do originalnog dokumenta datiranog 9. aprila 1942. godine Odeljenja specijalne policije Uprave grada Beograda u kojem se pod brojem K – Pov.II. 809 navodi:
“Prema naređenju Ministarstva unutrašnjih poslova sprovode se u logor članovi porodice odmetnutih oficira, koji su pozvani na predaju, s molbom da se u logoru zadrže do daljeg naređenja i to:Jelica Mihailović, domaćica, Branko Mihailović, činovnik Gordana Mihailović, učenica gimnazije, Vidosava Jovanović, Dragoje Jovanović i Danica Karapetrović, kao članovi porodice Draže Mihailovića“. Ovaj dokument napisan je pisaćom mašinom. U drugom, na strani 18. pod brojem 3064, rukom je zapisano da su pored Jelice i njene i dece uhapšene i Dražine strine Ana Mihailović, sa dve kćeri i sinom i Natalija Mihailović, sa dve kćeri.
Dakle, aprila 1942. pohapšena je ne samo uža porodica, nego i familija komandanta Ravnogorskog pokreta, koji je odbio da se preda Nemačkom okupatoru. Pored žene i dece, strina i njihove dece, uhapšeni su i Dražina sestra Vidosava, zet Dragoje i sestričina Danica. Čim su pohapšeni i odvedeni u logor Banjica, Jelica je sa ćerkom Gordanom, Dražinom sestrom Vidosavom i sestričnom Danicom, odvedena u žensku sobu 35 na drugom spratu logora, u kojoj je bilo 50 srpskih zatočenica, među kojima najviše skojevki, ali i žena, ćerki i sestara četničkih oficira. Tu su bile, na primer, žena i ćerka Nikole Kalabića. U istoj sobi bila je zatočena i Srbijanka Bukumirović, odakle je odvedena na streljanje. Posle Drugog svetskog rata, ova predratna komunistkinja, proglašena je za narodnog heroja.
Gestapou je bilo sve jedno da li su zatočenice bile iz četničkih ili partizanskih porodica, jer su im i jedni i drugi očigledno bili protivnici pa su i preko njihovih porodica hteli su s njima da se razračunaju.
Jelica je sa ćerkom i Dražinom sestrom i sestričinom, posle mesec dana prebačena u takozvanu “taočku“ sobu, gde su bile zatočene žene visokih četničkih oficira i partizana, svih koji su se borili protiv okupatora. Čim su dovođene u logor, uzimani su im otisci prstiju i pravljena osnovna biografija. Sa tom dokumentacijom zatvorenice i zatvorenici su boravili u logoru. One za koje dokumntacija nije pravljena odmah su streljanje, navode u Arhivu.
Zatočeni su poslužili za ucenu, kako bi se njihovi muževi, očevi, braća i ostali najbliži srodnici, pod pretnjom da će im likvidirati porodice - predali!
Pod naznakom “Taoci” Odeljenja specijalne policije Uprave grada Beograda, pod brojem II i rednim 1. zavedena je supruga Draže Mihailovića, Jelica, za koju se ovde navodi da je rođena 27. avgusta 1895. godine u Beogradu, od oca Jevrema Brankovića i majke Ljubice rođene Kreclović, da je osnovnu školu i gimnaziju završila u Beogradu, studirala prava ali nije diplomirala. Da pored srpskog govori i nemački jezik. U dokumentaciji, nailazimo i na pet otisaka prstiju Jelica Mihailović što je bila standardna procedura prilikom dovođenja u logor Banjica. Piše i da je imala nadimak Lena.
Ista sprovodnica napravljena je i za Jelicinu i Dražinu ćerku Gordanu, koja je datirana pod brojem 30. U njoj se,pored opštih podataka, kao i za majku, navodi da je rođena 12. februara 1926. godine i da je završila šesti razred gimnazije. Na narednoj strani, gde je takođe dala otiske prstiju, svojeručno je napisala: Ja sam učenica šestog razreda gimnazije. A na sledećoj je njen lični opis: mala, smeđa, usta pravilna, zubi zdravi, osobenih znakova nema...
Odeljenje specijalne policije U.G.B. na strani 33. istog dokumenta registruje i osnovne podatke o Jelicinom i Dražinom sinu Branku, za kojeg se navodi da je rođen u Skoplju 22. aprila 1921. godine, da je završio Viši tečajni ispit i veliku maturu, adresa kao za majku i sestru Bregalnička 24. Beograd, s tim što se za Branka u “Propratnici“ doslovno kaže da je sin “Draže Mihailovića, uhapšen kao taoc odmetnutog oficira“.
Za razliku od majke i sestre, Branko nije odveden u “taočku“ sobu, već se jedno vreme nalazio na drugom spratu logora Banjica, povremeno prebacivan od sobe 66. do 68. gde je bio zatočen i jedan broj onih koji nisu dočekali slobodu. U tim sobama, gde nije bilo kreveta, već nekakvih “pustekija” nalazilo se i po 120 zatvorenika. Njima je dozvoljavano da u cik zore budu izvedeni do kupatila, potom dobiju hranu na hodniku, malo prošetaju, pa opet natrag do prvog mraka. Bilo kakve fiziološke potrebe tokom dana, nisu dozvoljavane ni jednom zatočeniku, izvan sobe u kojoj su se nalazili što jasno svedoči kakav je ovo bio kazamat.
Dušan Stoiljković (85) koji i danas živi u Beogradu, za “Reviju 92” potvrđuje ovo i dodaje:
- Bio sam zatočen u sobi 68. na Banjici. Uhapsila me je specijalna policija Uprave grada Beograda i sprovela u logor zato što je našu partijsku organizaciju okupatorima i njihovim slugama izdao jedan naš pripadnik, koji će kasnije visoko dogurati u komunističkoj državnoj hijerarhiji. Tamo sam saznao da je Branko sin Draže Mihailovića i da su u logoru, u istoj zgradi, sprat niže, njegova majka Jelica i sestra Gordana. Uprava zatvora nije pravila nikakvu razliku između nas, niti se bavila time ko je za četnike a ko za partizane. Svi smo jednako doživljavali veliku torturu. Jedino je nekoliko žena iz “taočke” sobe povremeno radilo u kuhinji. Ne i Jelica i Gordana, koje su bile pod posebnom prismotrom.
Tragajući za dokumentima o sudbini Jelice Mihailović, Revija je došla do saznanja da je ona iz logora Banjica puštena nešto pre svoje dece, ali ne na slobodu nego prebačena u policijski pritvor, gde je bila do 18. novembra 1943. godine. Branko i Gordana su logor Banjica napustili 24. oktobra, ali ih majka nije pronašla kući, pošto je i ona nakon dvadesetak dana izašla na slobodu. Jelica je ovo, kako stoji u Zapisniku policijskog agenta Borisa V. Ristovskog, koji je štambiljem overio šef Odseka treće policijske uprave 5. februara 1944. odmah prijavila nadležnim vlastima u Beogradu.
Tragajući za decom Draže Mihailovića, navedeni agent, posle skoro pola godine, svom šefu dostavlja pismeni izveštaj u kojem se između ostalog kaže:
“Deca Draže Mihailovića su se javila Prvoslavu Peroviću, činovniku četvrte poreske uprave u Beogradu, rekavši mu da usled bolešljivog stanja i potrebe bolje ishrane Gordane, koja je (Gordana je navodno bila obolela na pluća) hoće da otputuju u Zaječar kod rođaka majke Jelice, odnosno brata od strica Velje Brankovića, ekonoma državne bolnice u Zaječaru. Ovom prilikom Branko je predao Prvoslavu Peroviću ključeve od kuće, sa napomenom da se namerava uskoro vratiti u Beograd, radi regulisanja obaveznog rada. Međutim, sve do sada, deca Draže Mihailovića se nisu vratila u Beograd, niti je komšijama i rodbini šta poznato o tome. Preko sina Velje Brankovića, državnog službenika u Zaječaru, koga sam pronašao u Beogradu na službenom putovanju, saznao sam da ona tamo uopšte nisu ni dolazila“ - kaže se u izveštaju pomenutog agenta koji ne isključuje mogućnost da su otišla svom ocu.
Tako je i bilo. Branko i Gordana su otišli iz Beograda na Ravnu Goru. Gordanu, koja je imala nepunih 17. godina, čuvaju četnici u selu Subjel, a Branko je u proleće 1944. godine zavšrio Drugu klasu ravnogorske akademije u Brajićima, kada je i dobio čin potporučnika i potom raspoređen u Kosjerićku brigadu Požeškog korpusa. Branko je u četnicima bio pola godine, sve dok nije zarobljen kod Valjeva 13. septembra 1944. godine, zajedno sa setrom Gordanom i ćerkom Nikole Kalabića.
I za istoriografe je ostalo nejasno da li je ovo bilo klasično zarobljavanje, ili su se Branko i Gordana namerno predali partizanima? Pomenuti agent Ristovski u citiranom izveštaju tvrdi da Dražina deca “nisu volela oca, da nisu bili privrženi rodbini i da su po njihovom svedočenju nekako na svoju ruku“. Ovde treba imati na umu da je Branko još 1941. godine bio član SKOJ-a u Beogradu i da nikada, sve do smrti, nije hteo, iako je preživeo i golgotu Golog otoka (a Gorana ranjavana na Sremskom frontu) da pominje svoje polugodišnje četnikovanje.
Istina je i to da mada je rat završio u partizanima do smrti 1995. godine nikada javno nije osudio svog oca Dražu Mihailovića.
Gordana, koja je posle rata završila Medicinski fakultet i penzionisala se kao Radiolog u KBC Zvezdara, učinila je to na Prvom Kongresu USAOS-a. “Revija 92” je ovih dana pokušala da je kontaktira, ali je ona u telefonskom razgovoru samo kratko odgovorila:
- Dosta je raznih pisanja i priča. Bolje bi bilo da se otkrivaju krvnicima koji su počinili zločine, a ne da se traga za grobovima i izmišljaju mnoge stvari.
Odbila je bilo kakav razgovor o ocu Draži.
Publicista Milosav Samardžić, u knjizi “Zabranjeni očevi” 1991. godine iz razgovora sa njenim bratom Brankom o Gordani između ostalog zapisuje njegove reči:“Izvinite, nema poverenja u taj deo društva koji se zove javnost. Ne želi da bude zloupotrebljena i ja taj njen stav uvažavam. Kod mene je drugačije, moj život je pri kraju i jedino me interesuje pitanje mesta i uloge moga oca u istoriji Srbije. Van sumnje je da on u toj istoriji neko mesto zauzima, samo moja je želja i uveren sam da to neće biti negativno, već svetlo mesto, da doživim i vidim to što osećam da će se dogoditi. Voleo bih da pripomognem koliko mogu. Kažem Gordani isto a ona kaže: Ti idi, ti si muško...“
Ono što je želeo Branko i osećao da će se dogoditi nastavio je njegov sin Vojislav, koji traži potpunu rehabilitaciju i istinu da se pronađe grob njegovog dede, saopšti ko su bile ubice i kako je skončao Draža Mihailović, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Poslednji put Jelica je svog muža videla u impovizovanoj sudnici vojnog suda na Topčideru, nekoliko dana pre nego što je sud izrekao smrtnu presudu komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini. Dozvoljeno joj je da dođe u sudnicu u kojoj nije bilo suđenja i koja je odzvanjala od povika “izdaja”, “na smrt”... Tu se oprostila od muža. S tom ranom živela do 1970. godine.
JELICA
Sestru streljali Nemci
I o sestri Draže Mihailovića, koja se kao i njegova supruga zvala Jelica u javnosti se do sada skoro ništa nije znalo. “Revija 92” je listajući dosta šturu dokumentaciju i Arhivsku građu do koje se moglo doći, saznala da je Jelica po struci bila arhitekta, imala četrdesdet godina i da je tokom rata streljao nemački okupator, zato što je sestra Draže Mihailovića.
Jelica je živela u Valjevu i nema podataka da li je bila udavana i je li imala svoju porodicu.
STRADALI
Tajna sobe broj 9
Kroz logor Banjica je od 1941. do 1944. godine prošloje 23. 637 zatvorenika, što je zvaničan podatak koji se nalazi u jedinoj dokumentaciji vodjenoj u “običnim” sveskama.
- Imamo osam svesaka sa imenima, prezimenima i osnovnim podacima logoraša u kojima nema bilo kakve druge evidencije o njima. Od ukupnog broja zatvorenih logoraša, raspolažemo sa podacima da je pobijeno 4. 286 osoba - pojašnjava za “Reviju92” Snežana Lazić, kustos muzeja Banjica.
Pomenute sveske tadašnji Savezni SUP je predao istorijskom Arhivu Beograda 1968. godine a u svesci osam nalaze se imena Dražine supruge Jelice, njihove ćerke Gordane, sina Branka i Drazinih sestara i rodjaka.
U sobi broj 9, na prvom spratu bile su zatvorene supruge četnickih komandanata. Ta soba posle rata nikada ni u jednom dokumentu nije zavedena, pa se ne nalazi ni u sveskama. |
|
|
|
Posete zvaničnika SAD Srbiji
NEKAD ŠPALIRI, DANAS KORDONI
Bezbednost javnih ličnosti
BOMBE ZA OPOMENU
Afera
CRNA REKA ISTERUJE “BELO”
Učestala begstva iz sudnica
PREKO TERASE DO SLOBODE
Srbi i internet
www.perverzno.rs
Sudbina porodice Draže Mihailovića
TAOCI RATNOG VIHORA
Svetlana Ražnatović
MOJE PESME ZA ARKANA
|